Moja ćerka je imala 5 godina.
I već je znala kako da manipuliše sa mnom kada god bih joj uzela telefon.

Ovo nije priča o savršenom roditelju. Ovo je priča o trenutku kada sam shvatila da moje dete ne gubi samo vreme pred ekranom. Gubi pažnju. Strpljenje. Maštu. I deo sebe koji sam morala da joj pomognem da vrati.

Nisam ja to odmah primetila.

Mislila sam: dobro, vole deca telefone, to je normalno.

Ali onda jednog jutra, dok sam pravila doručak, videla sam je kako sedi za stolom. Praznog pogleda. Prstom prelazi po ekranu gore-dole.

Nisam ni znala šta gleda.

Ni ona sama, čini mi se, nije znala.

Pozvala sam je na doručak.

Nije čula.

Zvala sam je još jednom.

Ništa.

Tek na treći put, i to kada sam povisila glas, digla je glavu.

I to na sekundu.

Ta sekunda me jako zabolela.

Jer sam se setila sebe sa pet godina.

Mogla sam satima da sedim sa bojicama, sveskom i makazicama. Da crtam, seckam, lepim, izmišljam priče.

Mama je morala da me tera u krevet.

A moja ćerka je sedela ispred mene i nije mogla da čuje ni sopstveno ime dok joj ekran svetli pred očima.

Tog jutra sam prvi put osetila pravi strah.

Ne onaj panični strah koji traje minut-dva.

Nego onaj tihi, majčinski strah koji ostane u stomaku ceo dan.

Pitala sam se: šta se desilo?

I kako da je vratim?

Te večeri, kada je zaspala, sela sam za kuhinjski sto i prvi put sebi priznala nešto što me je bilo strah da izgovorim.

Ovo nije bila samo faza.

Nije bilo samo “deca vole telefone”.

Već tada sam videla posledice.

Kada god bi nešto započela, ako ne ide po planu brzo bi odustajala i besnela.

Ako nije odmah zanimljivo, i traži malo “muke”, ostavljala bi i ne bi htela da se bavi time.

Ako nema zvuka, boja i pokreta, govorila bi: “Dosadno mi je.”

A najviše me je plašilo to što joj je dosada postala nepodnošljiva.

Jer ja znam da se baš u dosadi rađa mašta. Tu dete uzme olovku pa nacrta nešto iz glave. Tu od jastuka napravi kuću. Tu izmisli priču. Tu nauči da bude samo sa sobom.

A moje dete je sve manje znalo da bude samo sa sobom.

I onda sam počela da razmišljam dalje.

Ako joj je sada, sa 5 godina, teško da izdrži deset minuta bez ekrana...

Šta će biti sa 10?

Kada bude trebalo da pročita lektiru, a mozak joj bude tražio nešto brže.

Šta će biti sa 15?

Da li će biti tinejdžerka koja umesto da grabi prilike, upoznaje prijatelje i trudi se da ostvari svoje velike snove, zapravo biti osoba koja nema volju i naviku da se trudi, već sve hoće “sada i odma”.

Da li će ovo što sada izgleda samo kao “faza” zapravo ugušiti njen potencijal i upropastiti njene prilike?

To me je preseklo.

Jer ja dobro znam svoje dete.

Znam šta može. Znam koliko u njoj ima radoznalosti, mašte i života.

I nisam mogla da prihvatim da taj potencijal počne da se gasi već sada, sa pet godina.

Onda sam počela da čitam i istražujem.

I prvi put sam zaista razumela protiv čega se ona bori.

Moja ćerka se ne bori protiv telefona.

Ona se bori protiv sistema napravljenog da zadrži pažnju što duže.

Protiv aplikacija koje su napravljene tako da i odrasla osoba kaže: “Još samo jedan video”, pa ostane pola sata duže.

Protiv boja, zvukova, notifikacija, beskonačnog skrolovanja i algoritama koji tačno znaju šta da joj prikažu sledeće.

Iza toga stoje ogromne kompanije. Ogroman novac. Timovi najpametnijih ljudi na svetu čiji je posao da naša deca što duže gledaju u ekran.

Pa kako onda petogodišnje dete da se samo bori sa hiljadu inženjera kojima je cilj da ono ne spusti telefon?

Tada sam prestala da krivim nju.

I prestala sam da krivim sebe.

Ali sam znala jedno.

Ako joj ja sada ne pomognem, niko neće doći da to uradi umesto mene.

Te večeri sam se pogledala u ogledalo i donela odluku.

Ja moram da pronađem način da joj pomognem.

Ne želim da moja ćerka propusti svoj potencijal od malih nogu samo zato što je neko negde napravio aplikaciju jaču od njene pažnje.

Ne želim da ostane u mestu.

Ne želim da zaboravi kako izgleda kada nešto sama smisli, sama proba, sama završi i bude ponosna zbog toga.

I onda sam krenula u potragu.

Prvo sam pokušala zabranama.

Nije radilo.

Onda pregovorima.

Ni to nije radilo.

Kupovala sam igračke. Neke su potrajale dan. Neke dva.

Na trafici sam uzimala časopise, mozgalice, bojanke. Probala sam i neke knjige koje sam pronašla na internetu.

Ali ništa od toga nije trajalo duže od par dana.

I moram da priznam, malo sam klonula.

Počela sam da gubim nadu da postoji nešto što može da joj bude dovoljno zanimljivo, a da nije ekran.

I kao što to obično biva, jedno veče, sasvim slučajno (mada ja ne verujem u slučajnosti), iskočio mi je oglas za e-SmartKids.

Prvo sam ga samo preletela.

Iskreno, do tada sam već videla previše “edukativnih” stvari koje lepo zvuče, a kod kuće traju pet minuta.

Ali jedna rečenica me je zaustavila.

Da dete ne treba samo skloniti sa ekrana.

Treba mu dati nešto dovoljno zanimljivo da poželi da se vrati sebi.

Kliknula sam.

Videla sam da je to paket aktivnosti za decu od 3 do 9 godina. Lavirinti, bojanke, grafomotorika, seckanje, lepljenje, logika, emocije, slova, brojevi.

Ništa magično.

Samo mnogo pažljivo složenih aktivnosti koje dete može da uzme u ruke.

I što mi je bilo najvažnije: nije obećavalo da će telefon nestati preko noći.

Obećavalo je zamenu.

Nešto što može da završi.

Nešto zbog čega može da kaže: “Mama, vidi šta sam uradila.”

Posle svega što sam probala, bila sam iskreno skeptična.

Ali sam ipak poručila.

Sama je pitala za sledeći zadatak.

Pre toga, to se kod nas nije nikada desilo.

Prvo sam mislila da je slučajno.

Novo joj je, pa joj je zanimljivo.

Ali sledećeg dana je opet tražila.

Pa dan posle toga.

Nekad lavirint. Nekad seckanje. Nekad bojanku. Nekad zadatak gde treba da poveže oblike ili pronađe razliku.

I ono što me je najviše iznenadilo nije bilo to što radi zadatke.

Nego što je počela da se trudi.

Da se nervira kada ne uspe odmah, ali da ipak proba ponovo.

Da kaže: “Čekaj, mogu ja ovo.”

Da me pozove tek kada završi i pokaže mi papir kao da mi pokazuje neko malo blago.

Telefon nije nestao iz naše kuće.

Ali više nije bio prva stvar koju traži čim joj je dosadno.

I to je za mene bila ogromna promena.

Vremenom sam počela i da joj objašnjavam, naravno na dečiji način, zašto telefon ume da bude opasan.

Ne zato što je telefon “zabranjen”.

Nego zato što neke aplikacije namerno prave stvari tako da ne možeš lako da prestaneš.

Pričale smo o tome kako postoje igrice i videi koji samo žele da gledaš još.

I još.

I još.

Jednog dana, dok smo bile u parkiću, videla je dete koje sedi na klupi i gleda telefon dok se ostala deca igraju.

Pogledala me je i rekla:

“Mama, jel njega telefon sad vuče da gleda još?”

Stala sam.

Jer sam tada shvatila da se nije promenila samo njena navika.

Počela je da razume.

Ne savršeno. Ima pet godina.

Ali dovoljno da više ne doživljava telefon kao jedinu zabavu na svetu.

Dovoljno da zna da postoji nešto lepše od toga da samo gleda.

Da može da napravi.

Da može da smisli.

Da može da završi.

Da može da bude ponosna na sebe.

I meni je to bilo dovoljno da znam da smo krenule nazad.

Ne preko noći.

Ne bez izazova.

Ali prvi put sam imala osećaj da više ne otimam telefon iz ruke.

Imala sam nešto što mogu da joj ponudim umesto njega.

Nešto što je ona stvarno želela da radi.

I možda je baš to ono što mi je najviše značilo.

Nisam morala da budem policajac u sopstvenoj kući.

Nisam morala da brojim minute, pretim, pregovaram i osećam se kao najgora mama na svetu.

Samo sam joj stavila papir, bojice i zadatak ispred nje.

A ona je počela da se vraća sebi.

Ako želiš da tvoje dete manje traži ekran...

Ako želiš da ponovo vidiš kako sedi mirno, razmišlja, pokušava, greši, popravlja i na kraju kaže: “Vidi, uspelo mi je”...

Ako želiš da telefon ne bude svakodnevna borba, nego nešto što dete polako samo prestaje da traži jer konačno ima bolju zamenu...

Onda je e-SmartKids napravljen baš za vas.